PI­ŠE: BO­RI­VO­JE ĆET­KO­VIĆ

Po­vo­dom obi­lje­ža­va­nja ju­bi­le­ja bit­ke na Kru­si­ma, či­ja se 220. go­di­šnji­ca na­vr­ša­va baš da­nas, 22. sep­tem­bra, pod­sje­ti­ću na isti­nu o ovom do­ga­đa­ju ko­ji je pro­nio ime i sla­vu Cr­ne Go­re ne sa­mo u srp­stvu i sla­vjan­stvu, već i u hri­šćan­skom svi­je­tu ta­da­šnje Evro­pe. Zna­čaj ove bit­ke me­đu pr­vi­ma, a mo­žda i pr­vi, uočio je Vuk Ka­ra­džić.
„Od ovog vre­me­na, za­pi­sao je Vuk, po­či­nje no­vo do­ba za Cr­nu Go­ru. Od ta­da po­či­nje nje­na ne­za­vi­snost. Ni­ka­kav da­nak ni­ti je tra­žen ni­ti je da­van, a po­gra­nič­ni Tur­ci već se na­vi­ko­še da na Cr­nu Go­ru gle­da­ju kao na tu­đu dr­ža­vu.”
Pre­sud­nu ulo­gu da su cr­no­gor­ska i brd­ska ple­me­na te­ško po­ra­zi­la voj­sku sil­nog Mah­mut-pa­še Bu­ša­tli­je na Ma­rti­ni­ći­ma, a ubr­zo i na Kru­si­ma, imao je Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, vla­di­ka, vla­dar, rat­ni vo­đa – jed­na od naj­zna­čaj­ni­jih, ako ne i naj­zna­čaj­ni­ja lič­nost u isto­ri­ji Cr­ne Go­re.
Po­sle po­ra­za na Mar­ti­ni­ći­ma, gdje je Mah­mut-pa­ši Bu­ša­tli­ji voj­ska po­tu­če­na i na­tje­ra­na u bjek­stvo, i gdje je bio te­ško ra­njen, ni­je ča­sio: sa još ve­ćom si­lom od­lu­čio je da po­ko­ri cr­no­gor­ska i brd­ska ple­me­na, da ih na­tje­ra na po­kor­nost, na da­va­nje ha­ra­ča. Sil­nik Mah­mud pa­ša, (po­vre­me­no se od­me­tao i od Por­te i su­ko­blja­vao sa nje­nom si­lom, sin je Meh­me­dov, iz ugled­ne po­ro­di­ce Bu­ša­tli­ja ko­ja je 70 go­di­na vla­da­la Ska­dar­skim pa­ša­lu­kom, je­dan je od onih ko­ji je, ka­ko ka­že ame­rič­ki isto­ri­čar Tre­dvej, naj­vi­še „oštrio sa­blju” na Cr­nu Go­ru.
Imao je i on svo­je raz­lo­ge – sma­trao je Cr­nu Go­ru svo­jom đe­dovi­nom - vo­dio je po­ri­je­klo od po­tur­če­nih Cr­no­je­vi­ća.
„Su­jet­nom i osi­o­nom Mah­mut-pa­ši, re­ći će Sve­ti Ju­stin Će­lij­ski, ne bi do­vo­ljan znak od Bo­ga da ga smi­ri i ura­zu­mi. Iste go­di­ne u sep­tem­bru po­no­vo na­pa­de na Cr­nu Go­ru. Vla­di­ka Pe­tar mu i ovom pri­li­kom iza­đe u su­sret sa svo­jim ju­na­ci­ma, sa­da sa još ve­ćom hra­bro­šću, po­sle pr­ve Bo­gom da­ro­va­ne po­bje­de. I ovom pri­li­kom so­ko­lja­še on svo­je voj­ni­ke ri­je­či­ma: „Ustre­mi­te se na ne­pri­ja­te­lja na­še vje­re, na­šeg pre­dra­gog ime­na srp­skog i na­ša dra­žaj­še volj­no­sti (slo­bo­de). Bu­di­te slo­žni sa­da ne­go igda i uči­ni­te što vam do­stoj­no­ga ime­na od­go­va­ra.” Pa pri­zvav­ši Bo­ga za po­moć­ni­ka i bla­go­slo­viv­ši voj­sku, na­sta­vlja Sve­ti Ju­stin, stu­pi u lju­ti boj na mje­stu zva­nom Kru­si u Lje­šan­skoj na­hi­ji, ko­ji boj po­tra­ja od osam sa­ti uju­tro do mr­kle no­ći (22. sep­tem­bra 1796).
Tur­ska voj­ska je do no­gu po­tu­če­na, a Mah­mu­ta po­si­je­če do ta­da ne­po­zna­ti ju­nak Bog­dan Vu­kov iz Za­la­za. Ovom po­bje­dom Cr­na Go­ra uđe u no­vo do­ba svo­je isto­ri­je – Br­đa­ni i Pi­pe­ri „učvr­sti­li su svo­je je­din­stvo sa Cr­nom Go­rom”. Ako je vla­di­ka Da­ni­lo otac sta­re Cr­ne Go­re, ka­ko je to go­vo­rio ser­dar Ra­de Tu­rov Pla­me­nac (sma­tra­li su ga ži­vom isto­ri­jom Cr­ne Go­re), Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski je otac Cr­ne Go­re i Br­da.
Po­bje­da na Mar­ti­ni­ći­ma oku­ra­ži­la je cr­no­gor­ska i brd­ska ple­me­na. U bi­ci na Kru­si­ma, sa­gla­sni su isto­ri­ča­ri, uče­stvo­va­lo je vi­še Cr­no­go­ra­ca. Po­red Ka­tu­nja­na, Ri­ječ­ke i Lje­šan­ske na­hi­je, u bor­bi su uče­stvo­va­li i Crm­ni­ča­ni. Pre­ma po­da­ci­ma đa­ko­na Alek­si­ja, bra­ta Ru­sa, na Kru­si­ma je uče­stvo­va­lo 6.590 Cr­no­go­ra­ca, od ko­jih je 3.590 bi­lo pod ko­man­dom Pe­tra Pr­vog, a na če­lu dru­gog od­re­da od 300 hi­lja­da rat­ni­ka na­la­zio se gu­ver­na­dur Ra­do­njić. Mah­mud-pa­ši­na voj­ska po istim po­da­ci­ma bro­ji­la je 23.000 voj­ni­ka. Po­mi­nje se i po­da­tak da je tur­ska re­zer­va ima­la 17.400 Al­ba­na­ca, a cr­no­gor­ska 3.978 rat­ni­ka. Ima ubje­dlji­vih raz­lo­ga za pret­po­stav­ku, tvr­de isto­ri­ča­ri, da je u bi­ci na Kru­si­ma uče­stvo­va­lo vi­še ne­go u onoj u Mar­ti­ni­ći­ma.
Po­gi­bi­ja Mah­mut-pa­še Bu­ša­tli­je u pr­vom uda­ru Cr­no­go­ra­ca iza­zva­la je po­met­nju u tur­skim re­do­vi­ma i nji­ho­vo na­glo po­vla­če­nje.
Dru­gi po­hod ska­dar­skog pa­še do­ži­vio je pot­pu­ni po­raz. Đa­kon Alek­si­je je za­pi­sao da je ubi­je­no 3.400 tur­skih voj­ni­ka, bez ra­nje­nih, i 74 aga i be­go­va, alaj be­go­va, a za­pli­je­nje­no je 15 bar­ja­ka, do­sta oruž­ja i mu­ni­ci­je, raz­ne opre­me i hra­ne. Po­me­ni­mo i to da su me­đu po­gi­nu­lim Tur­ci­ma na­đe­na i če­ti­ri Fran­cu­za, što sva­ka­ko ni­je bi­lo bez od­re­đe­nog zna­ča­ja. Na cr­no­gor­skoj stra­ni bi­lo je 132 po­gi­nu­la rat­ni­ka, a ra­nje­nih 237.
I pod pret­po­stav­kom da je đa­kon Alek­si­je uma­njio cr­no­gor­ske gu­bit­ke, ipak je ne­spor­no da su Cr­no­gor­ci i Br­đa­ni te­ško po­ra­zi­li znat­no broj­ni­je tur­ske sna­ge.
Kle­tva Sve­tog Pe­tra da će Mah­mut-pa­ša od ži­vo­ga og­nja iz­gor­je­ti, kao i sve nje­go­ve kle­tve, ob­i­sti­ni­la se... A, pro­kleo ga je ovim ri­je­či­ma: „O, ne­pra­ved­ni na­sil­ni­če. Za­što mu­čiš me­ne i moj pa­će­ni i si­ro­ma­šni na­rod na ve­li­koj Bož­joj prav­di, da Bog da da iz­go­riš na ži­vo­me og­nju”. Sju­tra­dan, za te nje­go­ve kle­tve, Mah­mut po­gi­ne u bo­ju. I ne­ki Cr­no­gor­ci na­šav­ši ga na bo­ji­štu, iz osve­te pre­ma zli­kov­cu na­lo­že oganj i za­pa­le.
Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski jed­na­ko se bo­rio i sa Fran­cu­zi­ma, ne­ka­da za­jed­no sa Ru­si­ma, od Bo­ke do Du­brov­ni­ka, pi­še Sve­ti Ju­stin Po­po­vić, a opet sa­mo je sam sa svo­jim Cr­no­gor­ci­ma i po­bje­đi­vao – i Na­po­le­o­na. U bi­ci sa Fran­cu­zi­ma po­gi­be i hra­bri voj­vo­da lje­šan­ski Sta­no Usko­ko­vić.
Po­sli­je svih bi­ta­ka i bo­je­va na­sta­ja­le su na­rod­ne pje­sme. U jed­noj od tih pje­sa­ma ve­li­ča se ulo­ga gu­ver­na­du­ra Ra­do­nji­ća – opje­van je kao or­ga­ni­za­tor i in­spi­ra­tor bor­be pro­tiv Tu­ra­ka. U pje­smi je do­šla do iz­ra­za gu­ver­na­dur­ska austro­fil­ska po­li­tič­ka ori­jen­ta­ci­ja. Gu­ver­na­dur se ve­li­ča i uz­di­že, a vla­di­ka se pri­ka­zu­je sa­mo kao du­hov­na lič­nost.
Gu­ver­na­du­ri ni­je­su ima­li ne­ku ve­li­ku ci­je­nu me­đu Cr­no­gor­ci­ma. U vri­je­me Mle­ča­na bi­li su nji­ho­va eks­po­zi­tu­ra, a ka­da je do­šla Austri­ja okre­nu­li su se beč­kom će­sa­ru, za­bo­ra­vlja­ju­ći na svoj na­rod. Oni su, na­me­će se za­klju­čak, da­le­ke po­li­tič­ke pre­te­če da­na­šnjih evro­a­tlan­ti­ča­ra ko­ji isto, kao i nji­ho­vi idej­ni pre­ci, okre­ću po­gled pre­ma svjet­skim cen­tri­ma mo­ći – Va­šing­to­nu, Ber­li­nu i Bri­se­lu.
No, osim ove po­sto­je još i dvi­je dru­ge na­rod­ne pje­sme, ko­je je po Vu­ko­vom ka­zi­va­nju spje­vao sam mi­tro­po­lit Pe­tar Pr­vi Pe­tro­vić. U ovim pje­sma­ma za­slu­ge se pri­pi­su­ju na­ro­du. Na­rod je na zbo­ru ko­ji je sa­zvao Sve­ti Pe­tar od­lu­čio da se Mah­mut – pa­ši ne da­je ha­rač. Ni­je spor­no: ple­me­na su ima­la i svo­ju mrač­nu i svo­ju svje­tli­ju stra­nu. Me­đu­sob­no su se grd­no kr­vi­li: ku­ća sa ku­ćom, brat­stvo sa brat­stvom, ple­me sa ple­me­nom. I to je, osim gla­di bio je­dan od raz­lo­ga da su se ne­ka od njih pro­da­va­la pa­ši u Ska­dar. Ar­hi­man­drit Ni­ći­for Du­čić za­mje­rio je ple­me­ni­ma na ovoj nji­ho­voj „ne­va­lja­loj cr­ti ka­rak­te­ra, ali je pri­znao i nji­ho­vu vr­lo svi­je­tlu i pa­tri­o­tič­nu cr­tu” - uvi­jek ka­da je tre­ba­lo, ka­da je bi­lo – bi­ti il` ne bi­ti – iako za­kr­vlje­ni tr­ča­li su svi bez raz­li­ke u boj pro­tiv Tu­ra­ka za od­bra­nu svo­je do­mo­vi­ne.
Ta­ko­đe, ide­ja srp­ske dr­ža­ve, ko­sov­ski mit i kult Obi­li­ća ni­je­su ni­gdje ta­ko in­ten­ziv­no ži­vje­li i bi­li pri­sut­ni kao u cr­no­gor­skim i brd­skim ple­me­ni­ma.
S pra­vom je re­če­no: ide­je, vje­ra i mit­ska isto­ri­ja pra­vi­li su na­šu isto­ri­ju, a ne sa­mo dru­štve­no-eko­nom­ski či­ni­o­ci.
Da­kle, ple­me i cr­kva za­po­či­nju no­vu dr­ža­vu. Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski mi­mo dru­gih vla­di­ka imao je neo­gra­ni­če­nu moć – pro­is­ti­ca­la je iz sna­ge nje­go­ve lič­no­sti, iako je imao i za­ko­ne i or­ga­ne dr­ža­ve. Cr­no­gor­ci­ma i Br­đa­ni­ma bio je sve – vla­di­ka, vla­dar, za­ko­no­da­vac rat­ni i du­hov­ni vo­đa, po­mi­ri­telj, uči­telj i ka­ko je re­kao Lju­ba Ne­na­do­vić – star­je­ši­na i otac!
Od­mah na­kon po­bje­de na Kru­si­ma pri­stu­pi­lo se stva­ra­nju dr­ža­ve i za njen iz­la­zak na me­đu­na­rod­nu po­li­tič­ku sce­nu – bez pro­go­na i na­si­lja nad ple­me­ni­ma, bez ču­pa­nja br­ko­va i no­se­va, bez pso­va­nja oče­va i dje­do­va, bez mo­krih ko­no­pa­ca i mrač­nih vol­to­va Ju­so­va­če i ko­la­šin­skih za­tvo­ra.
Pi­sao je u jed­nom pi­smu „ni kol­ca ni ko­nop­ca da iko­ga pri­nu­dim, ne­go sa­mo ovo je­zi­ka i pe­ra ako me ko po­slu­ša”.
Imao je Sve­ti vla­di­ka i svoj Za­ko­nik (od 33 tač­ke), na­stao na obi­čaj­nom pra­vu ple­me­na i nji­ho­vom rat­nič­kom mo­ra­lu, ali nje­gov vla­dar­ski auto­ri­tet i moć pro­is­ti­ca­li su iz nje­go­vog čoj­stva – ju­na­štva, po­šte­nja, hri­šćan­ske do­bro­te i lju­ba­vi i nje­go­vog do­brog po­zna­va­nja cr­no­gor­skih i brd­skih ple­me­ni­ka.
U Za­ko­ni­ku su do­mi­nant­ne dvi­je ide­je: prav­de i jed­na­ko­sti.
„Lju­di ko­ji su ga sa­sta­vlja­li”, ve­li Me­da­ko­vić, ni­je­su za­bo­ra­vi­li „ju­nač­ku si­ro­ma­šti­nu” iz ko­je su se iz­nje­dri­li čoj­stvo – ju­na­štvo, so­li­dar­nost, pra­vič­nost, isti­no­lju­bi­vost sta­rih Cr­no­go­ra­ca.
U nje­mu ni­je bi­lo tje­le­sne ka­zne i to ga po mi­šlje­nju Ste­va Pe­tro­vi­ća „oso­bi­to uz­di­že”. Za dr­ža­vo­tvor­no-prav­ni raz­vi­tak cr­no­gor­skog dru­štva Za­ko­nik, iako ni­je po­što­van, bar ne u mje­ri ko­ju je za­slu­ži­vao, imao je iz­u­ze­tan zna­čaj – za vri­je­me vla­di­ke Ra­da „Za­ko­nik” je pri­je­šao u obi­čaj – „sud su­di po nje­mu i na nje­ga se svi po­zi­va­ju”.
„Za­ko­nik Sve­tog vla­di­ke, re­ći će Ste­vo Pe­tro­vić bio je ve­li­čan­stven i uz­vi­šen kao što mu je cio ži­vot i rad ve­li­čan­stven i uz­vi­šen bio”. Pa je vla­di­ka Pe­tar Pr­vi gra­dio dr­ža­vu od­o­zdo, iz na­ro­da, po­ka­zu­je na­sta­nak ku­lu­ka i for­mi­ra­njem Gvar­di­je uz pu­no uva­ža­va­nje Op­šte­cr­no­gor­skog zbo­ra, kao naj­zna­čaj­ni­je in­sti­tu­ci­je cr­no­gor­skog dru­štva. U nje­go­vom stva­ra­nju dr­ža­ve ne­ma „pre­lo­ma” – ne­ma ra­di­kal­nih pro­mje­na. On gra­di na tra­di­ci­ji cr­no­gor­skoj, po­štu­ju­ći po­seb­nost ple­me­na – isto­ri­jom stvo­re­nu.
I za do­bre od­no­se Cr­ne Go­re sa Sr­bi­jom i Ru­si­jom za­slu­žan je Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski.
„Uza­lud je ma­štao o stva­ra­nju sla­vljan­sko-serb­ske dr­ža­ve, ra­do­vao se uspje­hu srp­skih usta­ni­ka pod vođ­stvom Ka­ra­ge­or­gi­ja i imao stal­ne ve­ze sa njim, a ka­da je čuo za nje­go­vu smrt sa su­za­ma je (pi­sao?) o sti­du i po­ru­ga­ni­ju ko­je pa­de na ce­lu na­ci­ju zbog nje­go­vog ubi­stva”, go­vo­rio je Sve­ti Ju­stin Će­lij­ski.
Sa­njao je o oslo­bo­đe­nju svih po­tla­če­nih pra­vo­slav­nih na­ro­da. Sa odu­še­vlje­njem je oba­vje­šta­vao svoj na­rod o ustan­ku jed­no­vjer­ne bra­će Gr­ka.
Obra­ća­nje Sve­tog Pe­tra Pr­vog cr­no­gor­skim i brd­skim ple­me­ni­ma do­bro je po­zna­to iz nje­go­vih po­sla­ni­ca.
U svom te­sta­men­tu mo­lio je Cr­no­gor­ce i Br­đa­ne da mu opro­ste ako „im je ka­ka­vu ža­lost uči­nio”, „da mi sva­ki opro­sti od svo­e­ga ser­ca i du­še, a ta­ko i ja opra­štam sva­ko­je­ga ma­lo­ga i ve­li­ko­ga, ko­ji mi je gođ što sa­gri­je­šio, pro­sto da je od me­ne sva­ko­mu za do­vi­je­ka na stra­šni­ji Bož­ji sud”.
Ve­li­ka knji­žev­ni­ca, mu­drac me­đu pi­sci­ma, Isi­do­ra Se­ku­lić ni­je bez raz­lo­ga re­kla da je vla­di­ka Pe­tar Pr­vi za­i­sta „iz­u­zet­na i ve­li­ka fi­gu­ra u svim prav­ci­ma sve­tov­ne i cr­kve­ne upra­ve”.
Na kra­ju, ova da­na­šnja „su­ve­re­na, ne­za­vi­sna” po­lu­pro­tek­to­rat­ska zva­nič­na Cr­na Go­ra, ne sa­mo da ne­ma ni­šta za­jed­nič­kog sa dr­ža­vom ko­ju je stva­rao Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski sa ple­me­ni­ma – ona je nje­na su­šta su­prot­nost, odvo­je­na je od na­ro­da i okre­nu­ta pro­tiv ru­skog brat­skog na­ro­da i Ru­si­je, na­še vje­kov­ne za­štit­ni­ce.


Ni­je že­lio po­slu­šni­ke

„Vi­še tr­pim od mo­jih Cr­no­go­ra­ca, no od Tu­ra­ka”, go­vo­rio je vla­di­ka. Že­lio je da ple­me­na pri­ve­de re­du, da po­štu­ju za­kon, ali ni­je že­lio da od njih stvo­ri po­kor­ne po­slu­šne po­da­ni­ke. Je­zi­kom ko­jim su na­pi­sa­ne (sa­gla­sni su lin­gvi­sti i knji­žev­ni te­o­re­ti­ča­ri) za­du­žio je Nje­go­ša, Mar­ka Mi­lja­no­va, S. M. Lju­bi­šu, Mi­ha­i­la La­li­ća, Če­da Vu­ko­vi­ća (a ne­ki mi­sle da mu du­gu­je i Ivo An­drić). Vuk mu po­seb­no du­gu­je.
Već sam ka­zao, mno­go je ja­kih ri­je­či iz­go­vo­rio o ple­me­ni­ma, zbog nji­ho­vog ne­po­slu­ha i sa­mo­vo­lje, ali ni­ka­da ni­je pre­stao da taj isti na­rod, ta­kav ka­kav je bio, vo­li i „ču­va kao svo­ju du­šu”.
Slu­žio je svi­ma, a bio je ve­ći od svih. Pr­vi, a slu­ga.


Ru­si­je se ni­je od­ri­cao

Nje­go­va iskre­na i ne­po­ko­le­blji­va oda­nost Ru­si­ji (bez ob­zi­ra na ne­ke in­tri­ge i pod­me­ta­nja nje­go­vih pro­tiv­ni­ka vi­di se iz od­go­vo­ra fran­cu­skom ge­ne­ra­lu Mar­mo­nu, ko­ji je vla­di­ci po­nu­dio da bu­de pa­tri­jarh, i da će bi­ti oba­sut ve­li­kim po­ča­sti­ma i bo­gat­stvom i on i nje­go­va Cr­na Go­ra, sa­mo da se od­rek­ne ve­za sa Ru­si­jom. Od­go­vo­rio je: „Ne­ma to­ga bla­ga na svi­je­tu, ni­ti ti­jeh po­ča­stih, ko­je bi me mo­gle odvo­ji­ti od brac­ke mi Ru­si­je, i ko­je bi me mo­gle do­ve­sti do to­ga, da išta uči­nim, što bi pro­tiv­no bi­lo po­kro­vi­telj­ki mo­ga na­ro­da, jed­no­vjer­noj nam Ru­si­ji, i što bi i za dla­ku uma­li­lo čvr­ste lju­bav­ne ve­ze, ko­je moj vjer­ni na­rod svag­da i ne­pre­kid­no ga­ji pre­ma ve­li­ko­me Slo­ven­sko­me Ru­sko­me Car­stvu. Ja sam za­do­vo­ljan sa oni­jem što imam u mo­joj ze­mlji, u ko­joj sam i pa­stir du­hov­ni, go­spo­dar na­rod­ni i pro­sti voj­nik za od­bra­nu Sve­te Pra­vo­slav­ne vje­re i srb­ske ne­za­vi­sno­sti. S mo­jim na­ro­dom, ra­di­je sam stra­da­ti i si­ro­ma­ško­va­ti, ne­go li sa tu­đim u naj­ve­ćem bla­gu i sla­vi ži­vje­ti”.